Анекси у рушевинама српског законодавства (26.03.2025)

Суштина Закона о јавним набавкама (ЗЈН) огледа се у томе да се за јавна средства добије роба, услуге или радови са најбољим могућим квалитетом и по најекономичнијим условима.

ЗЈН поставља неколико начела као основни оквир јавних набавки који се морају поштовати без обзира на то да ли се набавке спроводе у складу са ЗЈН или по неком основу који искључује примену значајног дела овог закона, укључујући и набавке које се спроводе по основу међународних уговора. Реч је о следећим начелима која се увек морају поштовати:

1. Економичност и ефикасност;
2. Обезбеђивање конкуренције и забране дискриминације;
3. Транспарентност поступка јавне набавке;
4. Једнакост привредних субјеката и
5. Пропорционалност.

Другим речима, Република Србија била је дужна да у конкретном случају поступа на економичан и ефикасан начин, да обезбеди конкуренцију, једнак положај свих привредних субјеката, без дискриминације, као и да поступа на транспарентан и пропорционалан начин, уважавајући стандарде заштите животне средина.

Наведено представља принцип који се свакако мора поштовати како у случају јавних набавки које су регулисане само Законом о јавним набавкама, тако и у оним случајевима у којима је дозвољено одступање од значајног дела одредби поменутог Закона.

Да су надлежни имали свест о обавезујућој примени начела Закона о јавним набавкама  потврђује и правилник који је Инфраструктура железнице Србије АД донела 30. новембра 2021. године и који у члану 37 предвиђа да се на јавне набавке у којима се не примењује значајан део закона, укључујући ту и оне које се спроводе по основу међународног уговора,  морају применити начела закона о јавним набавкама.

Jасно је да ниједно од наведених начела није поштовано приликом спровођења набавке радова на реконструкцији железничке станице и то најбоље потврђују сами студентски захтеви.

На пример, као што смо нагласили на КЗН од 12.3.2025, по члану 16 Комерцијалног уговора кинески конзорцијум CRIC-CCCC био је дужан да за ангажовање подизвођача који немају седиште у НРК, добије сагласност РС, поштујући при избору начела конкуренције, транспарентности и јавног одабира подизвођача. Ништа од наведеног није извршено, како се може закључити према до сада објављеној и прегледаној документацији.

Да је начело транспарентности јавне набавке било уважено у целости у складу са законом, студенти не би постављали захтев за објаву документације након пада надстрешнице, а надлежни не би 5 пута допуњавали документацију у покушају да убеде студенте да је овај захтев испуњен, нити би говорили да се значајан део документације не може прибавити због одбијања кинеског извођача радова, тј. конзорцијума који је био извођач радова на реконструкцији железничке станице.

Додатно, посебан је проблем када се правила уговорена Комерцијалним уговором изиграју на начин који не би био прихватљив ни за послове финансиране приватним, а камоли јавним средствима.

Најбољи пример за наведено су Анекси 3 и 4 Комерцијалног уговора и то одредбе из члана 4 оба анекса којима су прописана посебна и за пословну праксу више него неуобичајена правила којима се уређују тзв. остали радови у вредности од приближно 15.000.000,00 $.

Конкретно, законски је одређено да извођач бира подизвођача, одговара за његов рад (чланови 610 и 611 ЗОО који се примењује на конкретан уговор) и плаћа га, при чему је таква пракса предвиђена и самим Комерцијалним уговором који од овог општег режима не одступа. Међутим, Анексима 3 и 4 предвиђено је за „остале радове“ потпуно супротно – за ставку „остали радови“ подизвођача бира Република Србија, а кинески конзорцијум као извођач радова не одговара за рад ових подизвођача. Из овога произлази да је кинески конзорцијум дужан само да, попут проточног бојлера, новац повучен од кинеске банке и буџета РС пренесе наведеним подизвођачима (под финансијским условима који су за јавност још увек потпуно непознати).

Поставља се питање у складу са којим поступком је РС изабрала ове подизвођаче? Да ли је приликом њиховог избора РС применила сва правила Закона о јавним набавкама (што је била дужна јер ове радове не изводи конзорцијум нити је за исте одговоран) или макар одредбе које дефинишу основна начела? Према нашем разумевању, у конкретном случају није примењено нити једно од наведеног, тј. остали радови у вредности од 15.000.000,00$ били су највероватније предмет непосредних и пријатељских договора.

На овај начин, кинески конзорцијум злоупотребио је своју улогу извођача и то супротно улози коју има по Закону о облигационим односима и начелима Закона о јавним набавкама, те је пристао да суштински пружа финансијску услугу, док су надлежни у Републици Србији изузетак од примене закона о јавним набавкама банализовали до мере да су услуге и радове у вредности од 15.000.000,00 $ свеле на режим непосредних и пријатељских погађања које искључују не само начела закона о јавним набавкама, која се морају поштовати, већ и сваки вид контроле од ненаменског трошења и корупције.

На наведени начин, Република Србија је повредила уговор о кредиту будући да је дозволила ненаменско трошење кредитних средстава, кршење Kомерцијалног уговора и закона, а могуће и плаћања провизија које се средствима из уговора о кредиту не смеју плаћати, сходно одредбама самог уговора о кредиту.

Додатни проблем је чињеница да се значајан део „осталих радова“, па тиме и значајна средства од предметних 15.000.000,00 $, односе на радове који нису предмет Kомерцијалног уговора и не могу бити финансирани кредитом који је РС узела од Кинеске банке.

Конкретно, ако се има у виду да је Kомерцијални уговор закључен за реконструкцију деонице железнице од Новог Сада до Суботице и да је за те сврхе Република Србија закључила уговор о кредиту, тј. да уговор о кредиту изричито предвиђа да се обезбеђена средства имају трошити искључиво на реализацију Kомерцијалног уговора, онда се поставља питање зашто је Република Србија са кинеским извођачем закључила Aнекс којим се предвиђа извршење радова на деоницама између Београда и Новог Сада, и то од стране подизвођача које ће у неком „пријатељском“ поступку изабрати РС, а кинески конзорцијум, супротно ЗОО, дужан да исте плати и да истовремено за рад истих не одговара.

У случају да се након објаве и прегледа целокупне документације испостави да остали радови нису уговорени и извршени у складу са Законом о јавним набавкама, то ће отворити врата покретању поступка у којем се озбиљно и основано мора расправљати о постојању кривичне одговорности за извршено кривично дело злоупотреба у вези са јавном набавком из члана 228 Кривичног законика Републике Србије према којем:

(1) Ко у вези са јавном набавком поднесе понуду засновану на лажним подацима, или се противно закону договара са осталим понуђачима, или предузме друге противправне радње у намери да тиме утиче на доношење одлука наручиоца јавне набавке, казниће се затвором од шест месеци до пет година.

(2) Казном из става 1. овог члана казниће се и лице које у наручиоцу јавне набавке искоришћавањем свог положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог овлашћења, или невршењем своје дужности крши закон или друге прописе о јавним набавкама и тиме проузрокује штету јавним средствима.

(3) Уколико је дело из ст. 1. и 2. овог члана учињено у вези са јавном набавком чија вредност прелази износ од сто педесет милиона динара, учинилац ће се казнити затвором од једне до десет година.

Огњен Радоњић